Имао неки млинар три сина, млин, магарца и мачка. Синови су млели, магарац доносио жито и односио брашно, а мачак хватао мишеве.
Кад млинар умре, синови поделише наследство: најстарији доби млин, средњи магарца, а најмлађи мачка. Растужи се он и стаде у себи говорити: „Ја сам најгоре прошао. Мој најстарији брат може да меље жито, други може да јаше на магарцу, а шта ћу ја с мачком? Могу од њега направити крзнене рукавице и то је све.“ – 
Слушај, – проговори мачак који је изгледа разумио његове мисли – немој ме убити да би направио пар лоших рукавица. Наручи ти мени чизме тако да могу изаћи и показати се пред људима, па нећеш дуго чекати на моју помоћ. Млинарев син се зачуди мачковим речима, па како је баш у том тренутку наишао обућар, он га позва и рече да мачку узме меру за чизме. Кад су чизме биле готове, мачак их навуче, узе врећу, насу у њу мало жита а при врху намести узицу да се врећа може свезати, па је забаци на раме и оде на две ноге као човек.
У тој земљи је владао цар који је волео јести јаребице, али невоља је била у томе што их је било тешко набавити. У шуми их је било колико хоћеш, али су биле тако опрезне да их ни један ловац није могао уловити. Мачак је то знао, па науми да опроба срећу. Кад стиже у шуму, рашири врећу, разастре жито, па један крај узице стави у траву а други иза грма. Ту се сакри па, притајивши се, поче осматрати. Јаребице се ускоро појавише, опазише жито, па једна за другом почеше скакати у врећу. Кад их је у врећи било већ прилично, мачак повуче узицу. Забаци врећу на леђа и упути се право у царев двор. Кад стиже, стражар викну: – Стој! Куда ћеш? – А мачак ни пет ни шест већ одговори: – Цару. – Јеси ли луд, – рече стражар – мачак да иде цару! – Де, пусти га – рече други стражар. – Знаш да цара често мори досада. Можда ће га мачак развеселити фрктањем и мијаукањем. И тако мачак изађе пред цара. Дубоко се поклони и рече: – Мој господар, гроф… – па ту изговори неко замршено и отмено име – препоручује се господару цару и шаље ове јаребице које су се ухватиле у његову замку. Цару се толико засјајише очи над лепим и угојеним јаребицама да се надуо од радости, па нареди да мачку из ризнице у ону врећу наспу толико злата колико може понети. На растанку му рече: – Однеси то своме господару и захвали му на поклону. За то време је сироти млинарев син седео крај прозора и с главом подбоченом рукама размишљао како је, авај, последњи новчић дао за мачкове чизме – а шта му може мачак донети. Кад, ето ти мачка, бубну на врата, збаци врећу, развеза је, истресе злато и рече: – Ово ти је за чизме, а цар те поздравља и много ти захваљује. Млинарев син се обрадова злату, али никако да схвати како је мачак до њега дошао. Свлачећи чизме, мачак му све исприча, а онда рече:
– Ето, сад имаш довољно новца, али неће на овоме остати. Сутра ћу опет обући чизме и учинити те још богатијим. Да знаш, цару сам рекао да си ти гроф. Сутрадан, као што рече, мачак навуче чизме па опет крену у шуму и однесе цару још богатији улов. Тако је било скоро свакога дана.
Мачак је доносио кући злато, а цар га је толико заволио да му је допустио улазити и излазити код њега без најаве и шврљати по дворцу до миле воље. Једном се тако мацан грејао крај огњишта у царевој кухињи, кад наиђе кочијаш и поче псовати: – До врага и цар и принцеза! Баш сам хтео да одем у крчму пити и картати, а ево морам да их возим у шетњу до језера. Кад мачак то чу, пожури кући и рече своме господару: – Ако хоћеш да постанеш гроф, пођи са мном на језеро и купај се у њему. Млинарев син се зачуди мачковим речима, али га послуша, пође за њим, свуче се до гола и скочи у воду. Мачак му узе одећу, однесе је и сакри. Само што то обави, довезе се цар. Мачак одмах поче да кука и јауче: – Ах, милостиви царе! Мој се господар купао у овом језеру а наишао лопов и украо му одећу. Ено господина грофа у води, не може од срама испливати, а ако дуго остане, прехладиће се и умрети. Кад то чу, цар нареди кочијашу да стане, па посла човека из своје пратње трком у дворац да донесе једно његово одело. Млинарев син обуче раскошну одећу, а како га је цар већ познавао као грофа који му шаље јаребице, позва га поред себе у кочију. Царева кћи се томе обрадова, јер је млади гроф био леп и одмах јој се свидео.
Мачак је, међутим, отрчао пре њих, па кад стиже до неке велике ливаде где је преко сто људи косило траву, упита их: – Људи, чија је ово ливада? – Великог чаробњака, – одговорише му. – Слушајте, сад ће се овуда провести цар. Кад упита чија је ливада, ви одговорите: грофова. Онда одјури даље и стиже до њиве под житом, тако велике да јој се није видео крај, а на њој је жњело преко двеста жетелаца. – Народе, чије је ово жито? – опет ће мачак. – Чаробњаково – одговорише му. – Послушајте, сад ће се овуда провести цар, па кад упита чије је жито, ви одговорите: грофово. Стиже тако мачак и до једне лепе шуме, у којој је преко три стотине секача обарало и цепало храстовину. – Људи, чија је ово шума? – Чаробњакова. – Слушајте ме добро, сад ће се овуда провести цар, 
па кад упита чија је шума, ви одговорите: грофова. Људи су се чудили и гледали за њим а мачак оде даље. Како је изгледао необично и ходао у чизмама на две ноге као човек, они га се уплашише.
Тако мачак стиже и до чаробњаковог дворца, дрско уђе унутра, стаде пред чаробњака и поклони се. Овај га презриво погледа и упита шта хоће. Мачак се опет поклони и рече: – Прича се, милостиви, како можеш, по вољи да се претвориш у било коју животињу. Што се тиче пса, лисице или вука, то бих још и поверовао. Али да можеш да се претвориш и у слона, то ми се чини сасвим немогуће, па сам дошао да се сам уверим.Чаробњак му охоло одговори: – Ништа лакше, – па се у часу и претвори у слона. – То је величанствено, – усхићено ће мачак – али можеш ли да се претвориш у лава? – И то је за мене ситница – рече чаробњак и у трену се пред њим створи лав. Мачак се направи да је уплашен па узвикну: – Ох! Ово је дивно и невиђено, то нисам могао ни сањати. Али још чудније би било кад би могао да се претвориш и у тако малену животињицу као што је миш. Ти сигурно можеш више од било којег чаробњака на свету, али ми се чини да би то и за тебе било претешко. Кад чу ове слатке речи, чаробњак се сав растопи од милине па одговори: – Како да не, мачкићу мој, могу ја и то – па учас поче скакутати по соби претворен у миша. Мачак скочи, улови га и поједе.
За то време цар се возио у кочијама са грофом и принцезом, и у то стигоше до оне велике ливаде. – Чија је ово ливада? – упита цар. – Господина грофа – повикаше људи, како им је мачак наредио. – Леп комад земље, господине грофе – рече цар. Кренуше даље и стигоше до великог житног поља. – Чије је ово жито? – упита цар. – Господина грофа – опет му одговорише. – Ах, ох, господине грофе, лепо имање! – рече цар. Стигоше тако и до велике шуме. – Чији је ово гај, људи? – Господина грофа. Цар се још више зачуди па рече: – Ви сте веома богат човек, господине грофе, скоро да ни сам немам овако дивну шуму. Коначно стигоше и до чаробњаковог дворца. Мачак је чекао горе на степеницама, а кад се кочија заустави, он сјури, отвори врата и рече: – Господару, добродошли у замак мога господина грофа и он је сретан због части коју му чините. Цар изађе из кочије и задиви се прекрасном дворцу који је био већи и лепши од његовог, а гроф поведе принцезу уз степенице у дворану која је блистала од злата и драгог камења. Тада гроф испроси принцезу, а кад је цар умро, он га наследи и постаде цар те земље, а мачак у чизмама његов први министар.
Шарл Перо